12. 08. 2016

Ђакон Ненад

…Ус­по­ста­вљао сам на Феј­сбу­ку ко­му­ни­ка­ци­ју са љу­ди­ма ко­је до та­да ни­сам по­зна­вао и то ми је по­ста­ло за­ни­мљи­во, без об­зи­ра што ио­на­ко, ра­де­ћи по­сло­ве ве­за­не за Цр­кву – књи­ге, сцен­ску и ви­део про­дук­ци­ју – сре­ћем ве­ли­ки број љу­ди. Пре­ко Феј­сбу­ка сам сту­пио у кон­такт и са љу­ди­ма ко­је ни­сам ду­го ви­део, као и са не­ки­ма са ко­ји­ма сам за­јед­но ишао у шко­лу а ко­ји сад жи­ве ра­су­ти по све­ту. Све то је би­ло ве­о­ма за­ни­мљи­во, по­не­кад и ко­ри­сно…

Ма­ло-по­ма­ло, а да ни­сам то ни при­ме­тио по­чео сам да од­го­ва­рам на не­ка пи­та­ња, да ко­мен­та­ри­шем по не­што. Но­ви феј­сбук при­ја­те­љи на­го­ва­ра­ли су ме да че­шће пи­шем и та­ко сам, пре две-три го­ди­не, по­чео да све ре­дов­ни­је по­ста­вљам об­ја­ве на раз­не те­ме, углав­ном цр­кве­не.

Број при­ја­те­ља и оних ко­ји пра­те мо­је об­ја­ве све ви­ше је ра­стао. Кад бих по­не­кад, због за­у­зе­то­сти, на­пра­вио ду­жу па­у­зу у по­ја­вљи­ва­њу на Феј­сбу­ку при­ја­те­љи су ме љу­ба­зно опо­ми­ња­ли и при­лич­но од­луч­но тра­жи­ли од ме­не да че­шће пи­шем…

На мом про­фи­лу све ви­ше су се раз­ви­ја­ле за­ни­мљи­ве ди­ску­си­је на раз­не те­ме, као на не­ком ак­тив­ном ин­тер­нет фо­ру­му. Озбиљ­но сам схва­тио сво­је слу­же­ње као ад­ми­ни­стра­то­ра и мо­де­ра­то­ра…

Ре­као бих да се труд ис­пла­тио. Јед­ни дру­ге смо учи­ли кон­струк­тив­но­сти и при­ја­тељ­ском ува­жа­ва­њу, па је раз­го­вор по­ста­јао све за­ни­мљи­ви­ји. У ко­мен­та­ри­ма при­ја­те­ља и оних ко­ји пра­те мо­је об­ја­ве по­ја­вљи­ва­ла су се из­у­зет­но па­мет­на раз­ми­шља­ња. Ди­ја­лог је по­чео да слу­жи то­ме да јед­ни од дру­гих не­што на­у­чи­мо. Ус­по­ста­ви­ли смо не­ку вр­сту ин­те­р­нет са­бо­р­но­сти…