ЦАРИГРАДСКИ ДРУМ

Одломак из романа:

Хасан-пашина Паланка, 24. маја 1654. године Господње, или 7. Раџаба 1064. године Хиџре

Сећам се скоро сваког детаља пута при доласку у Паланку.

Наша мала група пре него што се спојила са осталима није била много причљива. С поштовањем смо пролазили џиновске храстове који су изнад наших глава сплели гране тако да је светлост једва продирала на пут. Тек ту и тамо бисмо изменили по коју реч. Много гласнија од нас била су јата чворака и дивљих голубова који су цвркутали и гугутали на гранама. Веверице су скакале и јуриле около безбедно се играјући, и да нисмо с времена на време гроз грање видели по којег риса у потрази за пленом, помислили бисмо да смо на путу ка рају у коме се никоме ништа не може десити.

На местима где је шума била мало проређена, повратак у реалност били су повремени сусрети са огромним крдима полудивљих свиња које грокћу у хору и рију по земљи тражећи храну. Чувају их веома примитивни свињари ратоборног изгледа, одевени у кабанице од овчије коже које досежу до стопала, са огромним крзненим капама налик на турбане, сваки опасан појасем од црвеног материјала, у које су заденута по два пиштоља и ханџар, док му о рамену виси дуга пушка. Са њима нисмо изменили ни реч. Нису ми пријали њихови непријатељски погледи. Турска ношња која нам је олакшавала путовање очигледно није била универзална пропусница. И они и ми знали смо шта значе пругасти плаво-бели турбани за кауре, али нисмо их сви носили. Било је и чисто белих.

Илузија раја потпуно је нестала кад смо на путу наишли на убијеног Турчина. Пошто су га убили, убице су наложиле ватру насред пута и бацили га у ватру да сагори, али ватра се, очигледно, убрзо угасила. Убијени је био само мало опрљен по лицу и по рукама.

Мени, али ни осталима, па чак ни Турцима, није падало на памет да станемо да укопамо леш. Само смо мало убрзали обилазећи несрећника. Нисам био претерано несрећан што нећу боље упознати турске погребне обичаје.

Рај је устукнуо пред смрћу. А страх му није допуштао да се врати.

Грање се опет свило изнад нас. Постало ми је хладно. Погледао сам према мојој драгој. Као да се добро забављала. Смејуљећи се гледала је турбан на мојој глави. Можда само добро крије осећања.

На падини код поточића наишли смо на неколико заустављених кола. Док су нас људи из каравана, изваљени уз дрвеће поред пута, знатижељно гледали како прилазимо, њихов вођа је дојахао у сусрет нашем кириџи-баши. Изменили су неколико реченица. Онда је пришла и група војника са пушкама у рукама. Изгледали су поприлично избезумљено. Ваљда да прикрију свој страх, сиктали су нешто у нашем правцу и брецали се на Турке на челу колоне. Дубровчанин ми је објаснио да овде треба да сачекамо да се прикупи већа група кириџија и да патрола испита терен. Виђена је велика банда разбојника. Не зна се да ли су се повукли назад у шуму или још вребају поред пута.

И ми смо сишли с коња.

Назим, комуникативни и љубазни трговац воском, одвратног изгледа, сав бео и подбуо, са плавим дечијим очима и светлим маљицама уместо бркова, спремно је простро на сувом лишћу два ћилима да би сместио своје јато. С њим су ишле две Мађарице и једна Немица, све из Будима. Притупе девојке су из неког разлога намериле да пређу у Ислам па су искористиле његове коње да се превезу до Ниша. Или је он искористио њих. Ко зна шта им је напричао, а онако лепљив, изгледа као да има искуства са сличним акцијама. Рекао бих да је кокошкама обећао раскошан живот у Цариграду, а јадницама је суђено да заврше као робље код неког локалног бега на царском друму. Уосталом, каснији догађаји потврдиће да и ја понекад имам тачне процене. Све су биле обучене по турски, али без зара на лицу. Вероватно им је он у Београду набавио хаљине и тиме их додатно обавезао. С њима су била и два дечака сиротана од неких тринаест - четрнаест година, такође хришћани из Будима. Размишљајући о њиховој будућности, мука ми је било и да их гледам.

Група дубровачких трговаца која је носила коже и крзна у довољној количини да се цео Дубровник умота за зиму, није се одвајала од своје робе. И сад су налазили разлога да провере везе на товарима, да потапшу коње, само да се ни корак не удаље од свог угроженог блага. Коњи су разрогачили очи и фрктали изненађени толиком нежношћу и пажњом.

Са нама су путовала и два млада Турчина. Абаз и Ајас. Абаз је нешто старији и крупнији. Има рошаво лице, као да је у детињству веома пострадао од богиња, ситне црне очи и уфитиљене бркове, а Ајас је ситнији, тамног тена са великим, помало тужним очима. Они су се све време држали по страни. Насмешени, повремено су загледали остале путнике и шапатом мењали очигледно ироничне коментаре, а повремено су потпуно одсутно гледали у шуму око себе, дуго не проговарајући ни реч.

Неколико старијих трговаца поседало је и запалило чибуке док су се слуге позабавиле коњима. Нико није знао колико ће прекид трајати па се нису одлучивали да скину пажљиво упаковани терет и одморе коње.

И нас двоје смо сели на суво лишће и гранчице које су крцкале под нама. Скинуо сам турбан од којег ме је сврбела глава и завалио се на леђа. Гледао сам кроз врхове крошњи белину неба и задремао.

Моја драга вереница обучена по европски, али покривена по препоруци Дубровчана великом сивкастом свиленом марамом, продрмала ме је и пробудила кад је кириџи-баша дао знак за покрет. Док сам се придизао, поред нас су се коњи узбунили тарући се један о другог. Рошави Абаз је био неопрезан док је окретао свог коња, а нагло су га притисли натоварени коњи старих трговаца. Замало није заједно са коњем пао на нас. Један од слугу је изгледа мало јаче ударио коња да се покрене.

Повукао сам своју драгу и помало претерано одскочио уназад, изгребавши врат на густом грању. Абазов коњ је повратио равнотежу и све се добро завршило. Био сам сигуран да сам видео да је у том силном комешању нешто пало у жбуње поред мене. Док су ме Дубровчани пожуривали да кренемо, успео сам да савијем тврди глог, а да се не убодем. Напипао сам нешто хладно и тврдо и пажљиво извукао скупу Абазову кубуру украшену седефом и сребром.

Нисам много размишљао и тако сам направио прву грешку. Отишао сам до њега и једноставно му пружио кубуру. Гледао сам га у очи и с нелагодношћу осетио да му је поглед пун мржње. Тек касније сам сазнао да сам га увредио што сам му предао оружје пред сведоцима. Велика је срамота да изгубиш своје оружје, а кад ти га неко врати постајеш његов дужник. А тек ако се све то одвија пред сведоцима - ништа не ваља. Он је без речи узео кубуру и покренуо коња не би ли се што пре удаљио од мене и оних који су присуствовали његовој срамоти.

Караван је већ кретао, а ми смо направили застој. Вратио сам се до свог, то јест од Дубровчана позајмљеног старог зеленка и кренули смо за осталима. Грешке се у животу најчешће дешавају због незнања, заборавности или лењости. Прво не знаш, а кад ниси лењ па сазнаш - ипак најчешће заборавиш. Ако не заборавиш, него се сећаш освојеног знања, онда те често опет спопадне лењост, али сад да се понашаш према ономе што знаш. Барем је код мене тако.

Брзо сам заборавио необичну Абазову незахвалност. Улазили смо у најопаснију зону на том делу пута. У међувремену, придружио нам се још један караван који је ишао иза нас. Сад смо били у великој групи, око двеста људи, два пута више коња и неколико кола. Само су два војника кренула за нама, остали су се задржали код потока. Уосталом караван је био добро наоружан. Дубровчани су чак и мени тутнули неку стару мускету, тек да ми смета док јашем. Нисам сигуран да бих знао да је употребим.

У даљини, дамарао је звук добоша којим патрола означава да је пут слободан.

Хипнотички ритам који призива страшни суд! Кретали смо се у светом ћутању као дервиши којима се путања одмотала од бесконачног кружења у праву линију. А вртоглавица је остала. Мисли су нам журиле, али натоварени коњи нису могли у галоп. Све што је промицало поред нас имало је сад посебну пуноћу, густину. Напрегнутост пажње оживела је чак и дрвеће и жбуње, пузавице. ^инило ми се да свим птицама и животињама видим очи, мада не знам како би оне стајале, на пример, на репу лисице која замиче у жбуње. Ту и тамо, сунце би нас забљеснуло кроз грање, као циљ који нам упорно измиче. Требало је што брже стићи до сунца, а оно се упорно крило иза шуме која нам се до малопре лажно представљала као рај.

Једно је кад човек сам ћути загледан у залазак сунца над долином или у одваљену пету од чизме, кад ћуте двоје заљубљених шетајући уз бистру реку, породица загледана у огњиште док напољу завија зимски ветар, а сасвим друго кад ћути двеста људи на путу кроз мрачну шуму, пратећи звук добоша из даљине.

Наравно, није ми било први пут да се уплашим, али вртоглавица коју сам тад уз звуке бубњева доживео у шуми, учинила је да се накратко претворим у земљу по којој су копита ударала. Сваки корак ме је потресао. Кроз ознојену главу ми је прошла помисао на Бога.

Није само мени. Кад смо из шуме коначно избили на чистину са које су се видела обрађена поља и брежуљци око Паланке, дочекала нас је мања група војника. Настало је неописиво славље. Турци су повадили кубуре и пушке и, дерући се као луди, почели да пуцају ваздух и да прете према шуми. Одмах затим као по команди поскакали су са коња, распострли по трави простирке према путу, то јест према Меки која је очигледно била негде лево, далеко иза пута. Изули су се и после кратког обредног прања лица, руку и ногу, бацили се на молитву Алаху, пуну неподношљиво грлених звукова. Ми каури смо, како ко, изабрали да седнемо на траву или да се кријемо иза коња. Важно је било да не сметамо. Сад смо могли да се пребројимо. Од двеста људи једва тридесетак нас је било хришћана. Ако бих себе могао да назовем баш хришћанином. Уствари било је ту и неколико Јевреја, али Јеврејин сигурно нисам. Ако је ишта сигурно. У сваком случају, нисам обрезан, то је сигурно. Сад после свега осећам се као да нисам ништа али...

Садржај